Kada se popnete od Marakane uzbrdo i prodjede pored par ambasada, sa leve strane se nalazi klinicki kompleks i mala crkvica, veoma mirno i tiho mesto. Poslednja zgrada u redu je "Specijalna bolnica za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju", zgrada u kojoj mozete da osetite najvecu ljubav i najjacu veru.....
Kada prvi put udjete tesko vam je i pocinje da vam bude zao sve te dece koja pokusavaju da stanu na svoje noge i majki koje vezbaju sa njima....ali kako vreme odmice sazaljenje biva zamenjeno osecajem divljenja i postovanja.
Mali decak koji ima 4 godine i pati od ukocenosti misica, ne moze da hoda i moze da govori i njegova vrsnjakinja, devojcica koja hoda, a nije jos progovorila nalaze se sa majkama u istoj sobi i biju zajednicku bitku, svakoga dana, svakog trenutka......oni su vec treci put cimeri i srodili su se, postali su porodica, brinu jedni o drugima i raduju se svakom uspehu, da dobro ste culi raduju se svakom uspehu. Svaki pomak, korak, pokret rukom, naucena rec i oni slave....nema ocajavanja. Svakoga dana 3 puta vezbe, i poseta logopedu i tako svake godine po dva meseca. Mislite li da su majke koje se nalaze ovde sa svojom decom posustale, da su izgubile snagu i veru....ne dragi moji, one su jos jace i hrabrije svakoga dana, a njihova ljubav raste i imaju je dovoljno pa je dele sa svima koji se tu nalaze....
Tu se nalazi i starija gospodja koja je pre nekoliko godina uzela malog decaka na staranje, a kasnije se ispostavilo da boluje od cerebralne paralize, sada se bez obzira sto ga nije rodila, niti dele isti genetski materijal, bori zajedno sa njim i daje mu svu svoju energiju i ljubav...a on je jedno neverovatno pametno dete i obozava NOKIA mobilne telefone :)
Izlazeci iz ove zgrade doziveo sam bujicu najrazlicitijih osecanja...ne mozete ostati ravnodusni., zao vam je, ali ste i srecni kad vidite da ljubav rusi sve prepreke, sva ogranicenja i budi veru...
Zahvalan sam na svemu sto imam u zivotu!
